Senćanski marcipan Marcipan je desert od badema i šećera, sa dodacima ili bez njih, oblikovan na najrazličitije načine koji se služi samostalno ili se koristi kao punjenje, odnosno fil. Povezujemo ga sa detinjstvom, važnim datumima i praznicima. Marcipanom se iskazuje poštovanje, zahvalnost, nosi se kao poklon, ali i izjavljuje se ljubav.
Senćanski marcipan je specifičan desert, rađen na bazi francuskog krema i drugih dodataka koji ima devet ukusa i specifičan je proizvod poslastičarnice Almaši iz Sente. Što se tiče kvaliteta tu nema sumnje, jer je dobio brojne diplome Novosadskog sajma.
Istorijat ovog čarobnog slatkiša kreće iz Kanjiže, gde je 1897. godine otvorena poslastičarnica mađarske porodice Longa, koja je jako lepo radila. Jožef Longa, 1923. godine otvara fabriku za proizvodnju konditorskih proizvoda, gde je radilo 30 radnika. Poslastičarnica koja se do tada ugledala na Beč i Peštu, okreće se i Parizu, obogativši ukuse francuskom notom, a sam enterijer dobija šarm pariskog kafea, sa dekoracijom, bistro stolovima i stolicama.
Dečak Ištvan Almaši iz Sente, po porodičnom sećanju, našao se u Kanjiži kao šegrt u gvožđarskoj radnji. Do njegovog nosa, iz susedstva, dolazio je miris kolača, koji ga je osvojio i bez znanja porodice, on kradom prelazi kod poslastičara da uči zanat. Poslastičar je i Ištvanov sin, Ištvan Almaši mlađi, a zatim dolazi rat. Pogon Jožefa Longe i poslastičarnica imaju sudbinu svih privatnika pred nacionalizacijom, tako da je 1950. godine otvorena zadruga, koja zatim prerasta u udruženje pet majstora (Longinih učenika), od kojih se samo Jožef Almaši bavio marcipanom.
Jožef Almaši mlađi, Longin učenik, vraća se u svoj rodni grad Sentu i tu malo izvan centra, 1952. godine otvara poslastičarnicu Almaši. Sa sobom donosi nešto od Longine opreme i koristi recepte starih majstora, ali silom prilika, u nedostatku badema, nastaje senćanski marcipan od lešnika,oraha, kakaoa, kafe i ruma. Poslastičara Jožefa svi se rado sećaju i kada se proba dobar slatkiš i danas se kaže da je kao kod Almašija. Poslastičarnica je imala skroman, neugledan izlog, ali prava ponuda bila je unutra. Majstoreva maksima još važi: Samo to daj gostu što bi i sam probao.
Jožefova supruga i kći – sa diplomom poslastičara, pomažu u radionici, a onda posao preuzima zet Antal Bicok, koga su obučili da pravi marcipan. Naravno što je najlepše, sada glavni majstor Antal Bicok zanat predaje sinu Balažu, koji ima 24 godine i koji kao vredan mladić shvata značaj tradicije,ali uvodi i novine. Majstor Antal ne krije svoje umeće i slikovito kaže da i u poslastičarstvu postoji rukopis, što znaju i domaćice. Ne postoje dve žene koje isto prže jaja. A što je najlepše i najdragocenije, mnogo dece je prošlo obuku u radionici Almašijevih, pre svega zbog velikog strpljenja i ljubavi glavnog majstora. Maksima Antala Bicoka je: Dobar majstor od svog zanata može sa porodicom pristojno da živi.
Šta je tajna dobrog poslastičara po rečima majstora Antala: pre svega higijena, kvalitetan materijal i alat, ako termometar na varjači pokazuje 111 stepeni to je marcipan masa, na 112 stepeni propada sve. Marcipan u frižideru traje tri meseca ( ukoliko izdržite da ga ne pojedete) i tu falša nema, sa brašnom i keksom bi se ukiselio. Poslastičarnica Almašijevih nema konkurenciju, jer sve radi ručno, količine oblici i ambalaža nisu presudni. Zna se tradicionalni kvalitet, dovoljno je reći Almaši.
Turistička organizacija Sente i turizmolog Kornel Lašković, marcipan je povezala sa Senćanskom bitkom, tako da su medaljoni od marcipana sa likovima princa Eugena Savojskog i sultana Mustafe II specifičan suvenir, što se uklapa u koncept Ministarstva turizma koje je prošle godine promovisalo stare zanate i nematerijalno kulturno nasleđe u turističkoj ponudi Srbije. Direktorka Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka Marina Lukić – Cvetić prepoznala je ovaj specifičan desert i sa svojim timom, proučila je ovaj stari zanat i pripremila je dokumentaciju za konkurs za nacionalnu listu NKN.
Izvor: Marina Lukić – Cvetić: v.d. direktor Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka
